Sad ili nikad?!

… a to je bilo leto neko..vozio sam nekim kotarima na kraj sveta…nekim krajevima koje ni u ovoj pesmi ne mogu nazvati svojim…
I odjednom sam primetio kako putokazi kraj puta…kako tornjevi crkava…kako senke brda promiču u drugom pravcu..odjednom sam znao da se vraćam…ne znam kako ali sam znao zašto…I tek tamo u Žablju…na starom putu za Zrenjanin… zaustavio me jedan besni brkati milicajac…
“De ćeš ti sada“-rekao je
“Idem da zaprosim jednu devojku“-odgovorio sam..
“Sad u pola četri ujutro?!“ -reče milicajac malo zbunjeno..
“Sada ili nikad“-rekoh ja
“…pa dobro“ -završi milicajac …
“…pa dobro“ -reče i devojka  pod jednim mostom
 …nešto kasnije …svom srećom …
i eto to je ta pesma….

san...

Ponekad te sanjam tako stvarno
Da pred svitanje svud po sobi svetlucaju zaboravljene šnalice i
brošići…
Ali buđenje me uvek sačeka na kvarno…
Kao dokoni pandur na pustom drumu…
Kojim kad-tad moraš naići…
A ti, mila…
Samo baneš u snove s nekog puta dalekog…
I tad se zbunim…Tad se potpuno sludim…
Jer…
Na javi sam te ljubio strepeći da ne probudim nekog…
A u snovima te ljubim strepeći da sebe ne probudim…

Jaroslava – Djordje Balasevic

Umesto molitve rekla si
o tom cu misliti sutra
sa sminkom od gara,
ko Skarlet O’Hara tvoj preslikan lik
i dugo plutala ko brodolomnik
ka obali jutra
nekad tisina zna prepasti dzina,
kad ispusti krik
jos jednu noc si izgurala sama
Cehov je zaspao blazenim snom
ni ne zna da je
orgijala tama pod prozorom
vetar je vezbao violoncelo
ceznjive skale u nedogled
zora ti brizljivo pipnula celo
negde u tebi je goreo led
Princezo, javi se
jos imam dzep u kom se
hladni prsti zgreju
posalji poruku da vidim jednom
to pisamce na displeju
sve mi nedostaje
cuvam u damastu
jos kalup tvoga vrata
princezo, dosta je
dve i po godine
smo taoci inata
sta ti je
Plima banalnosti tvoj svet
zapljuskuje kao Atlantidu
dok smrka bioskop,
fali ti neko da napravi geg
da ti za rodjendan ispise sonet
na komsijskom zidu
i s bendom cigana
pod tvojim prozorom utaba sneg
Na podmetacu jos crtam tvoj profil
suvisna pitanja izbegavam fintom
ime ti ispisem u svakoj strofi
nevidljivom tintom
pod mojom jelkom do proleca stoji
jedino dar tebi namenjen
zauvek fosil tvog struka postoji
na mome dlanu okamenjen
Princezo, javi se
neke se pobede dobijaju na juris
ne tvrdoglavi se
priznajem javno da se genijalno duris
opasno postaje
na durske akorde se paucina hvata
princezo,dosta je
dve i po godine
smo taoci inata
princezo,dosta je...

marim ja....

Varljivo brdo je život...i verući se Uz i silazeći Niz, patimo za predelima s one strane vrha, a vrh je senka,tren,senka trena... Vrh je najveća prevara u čitavoj priči... Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena koje nam je udeljeno... Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda...

:****

…Kada u zadimljenom Predsoblju sopstvenih Zelja uocis tu Jednu,davno pozeljnu i nikada zaboravljenu;
Kada se desi da je izvuces na Svetlo novog zivota koji si samo za sebe stvorila;
Kada te gutljaj vina podseti na Aveti davno pokopane,i na sve ono sto nemas i nikada neces imati;
Kada pozelis da okrenes Svet i zaustavis Vreme igrajuci ispocetka,po sopstvenim pravilima,za novu šansu koja ce nastati…
…znajuci da se ona Jedna ni tada ne bi ispunila…

sta reci....

Jedan od onih zivota....

Vidiš?
Godine nas obrade različito...
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara...
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?

Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno brilijantan nastup na razvedrenom nebu...
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na "sedamsto devetnaest", uglavnom, bio sam tačno naspram "Carigrada", niz Bulevar je kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen...
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal...
Ako zazvoni i treći put, prekidam...
- Halo?
Ipak se javila...
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene...
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,mili, dobro da jesi. Stop...
Puls mi se polagacko vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka...
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene, pomislih, ne mogavši da zamislim koji...
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne...
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine...
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske...
Po sobi...
Po meni...
Po čitavom svetu...
I ne mogu ih skupiti do jutra...