san...

Ponekad te sanjam tako stvarno
Da pred svitanje svud po sobi svetlucaju zaboravljene šnalice i
brošići…
Ali buđenje me uvek sačeka na kvarno…
Kao dokoni pandur na pustom drumu…
Kojim kad-tad moraš naići…
A ti, mila…
Samo baneš u snove s nekog puta dalekog…
I tad se zbunim…Tad se potpuno sludim…
Jer…
Na javi sam te ljubio strepeći da ne probudim nekog…
A u snovima te ljubim strepeći da sebe ne probudim…