…Kada u zadimljenom Predsoblju sopstvenih Zelja uocis tu Jednu,davno pozeljnu i nikada zaboravljenu;
Kada se desi da je izvuces na Svetlo novog zivota koji si samo za sebe stvorila;
Kada te gutljaj vina podseti na Aveti davno pokopane,i na sve ono sto nemas i nikada neces imati;
Kada pozelis da okrenes Svet i zaustavis Vreme igrajuci ispocetka,po sopstvenim pravilima,za novu šansu koja ce nastati…
…znajuci da se ona Jedna ni tada ne bi ispunila…
Kada se desi da je izvuces na Svetlo novog zivota koji si samo za sebe stvorila;
Kada te gutljaj vina podseti na Aveti davno pokopane,i na sve ono sto nemas i nikada neces imati;
Kada pozelis da okrenes Svet i zaustavis Vreme igrajuci ispocetka,po sopstvenim pravilima,za novu šansu koja ce nastati…
…znajuci da se ona Jedna ni tada ne bi ispunila…
Dakle?
ReplyDeleteKoji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe …
Taj jastuk je, među nama, u poslednje vreme bio pun briga
i pripremajući ga za iznenadnog gosta, dobro sam ga protresao,
za svaki slučaj …
Znao sam, iz sopstvenog iskustva,da u njemu ima i odličnih,
evergrin snova i ponadao sam se da neki od njih neće odoleti lepoj,nepoznatoj glavici…
…Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti… A more ume nemilosrdno da se primiri… Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
ReplyDeleteAli delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta se desi…
U meni će zauvek ostati ona so…
„Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kocijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najvece mudrosti sveta…
ReplyDeleteSamo da smo mi živi i zdravi…
Sve u svoje vreme…
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno?
Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam placajuci prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija…
Ne, ne uvek…
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…“
„Ne…
ReplyDeleteNismo mi bili ljubavnici…
Nikad…
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali…
I to je sve…
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa…
Negde ovde daleko…
Negde tame blizu…
Ni na nebu, ni na zemlji…
Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad,
u nocima punog meseca
malo trazili po dugim talasnim duzinama
Ceznje…
I to je sve…
This comment has been removed by the author.
ReplyDeleteKad prestaje detinjstvo?
ReplyDeleteMožda kad prvi put poljubiš? Ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad počneš da se briješ? Đavo će ga znati….
Jednom je Ćale pokušao da mi objasni šta je mašta…
Sedeli smo u čamcu, nasred Dunavca, u onim starim, krutim kišnim kabanicama, riba nije htela ni da pipne, i ja sam dosađujući se, postavljao milion najgorih mogućih pitanja.
Bilo mi je sedam-osam godina, i mogao je da mi odgovara sasvim jednostavno, ali za mog matorog se stvarno može reći svašta, samo ne i to da je bio jednostavan…
Neke njegove primere shvatio sam tek pod stare dane, neke nisam još, i izgleda da i neću, ali priča o jednom naročitom Ćupu zapamtio sam zauvek.
Ili sam je se, mozda, tek sad setio? Nema veze…
Ćale mi je, uglavnom, ispričao da na svetu postoje samo istina i laž. Stvarnost i snovi, još bolje. Istina je stvarnost, i tu nema šta da se priča, a laž su snovi…
Tu mi, verovatno, nešto nije bilo jasno, jer se sećam da mi je objašnjavao da su snovi samo male laži, a ne nešto drugo. Male leteće, najlepše laži. Snovi su anđeli laži…
Oni koji odaberu samo istinu, ili samo snove, znaju da od toga sreće nema. Dve osnovne životne hemikalije zato se uvek i mesaju, ali to je već crna magija, i kap jednog u drugom često je premalo, a dve kapi često su previše. Malo ko nalazi meru, ali svi pokušavaju, i to je najvažnije.
A posebni, čarobni i nevidljivi ćup u kom se mućkaju istine i laži, stvarnost i snovi, naziva se ponekad i Mašta.
U tom Ćupu je štos…
Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže „Vi“? Kad zaplešeš na maturskom balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se tačno…
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa. Kad dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam razbiješ…
Svanuo je, dakle, konačno i jedan dan koji bi se mogao fotografisati bez blica…
ReplyDeleteNa nebu se ukazalo izlizano mesto kroz koje je sunce viruckalo kao koleno iz ofucanih farmerka, cipele su trčkarale ispred mene kao koker napokon izveden u šetnju, i prolazeći kraj automobila uvređeno sam okrenuo glavu od tog samouverenog posesivca koji me danima odvaja od društva…
Ne, pokretna mišolovko, danas me nećeš uloviti…
Danas ću, bogme, nekoga i sresti…
Možda već iza ugla naletim na jednu buckastu…
Zbunjenu…
Sa dioptrijom…
Na jednu koja klima…
Trepće kao gejša…
Čeka da joj pridržiš kaput…
Da…
Možda mi se već na prvom pešačkom prelazu zacrveni jedna Obična…
Stidljiva…
Krotka…
Jedna sa tašnom punom namirisanih stvarčica…
Koja sve poveruje…
Kao lenger ostaje tamo gde je spustiš…
I koja ne može ni da se preruši u Anamariu…
Nikako…
Ni za najluđi maskenbal…“